Zašto je neko ubio jazavca, spakovao ga u džak i bacio pored puta

Danas čitam na fejsbuku ovu rečenicu na stranici SPANS-a, novosadskog Udruženja za zaštitu životinja :

Zašto je neko ubio jazavca, spakovao ga u džak i bacio pored puta… 😦

Tri tačke, tužni smajli.

Ispod nje, slika : jazavac, iskeženog mrtvog osmeha, viri iz belog platičnog džaka.

Ova rečenica me je pogodila toliko snažno, da sam morala odmah da je zapišem. Slika je kristalno jasna i oštra poput žileta. Neko je ubio jazavca i onda ga je stavio u džak i bacio. Kraj puta, da ga neko nađe.Nije ga zakopao, sahranio. On je želeo da njegov čin bude vidljiv. Ili je samo želeo da se oslobodi tela.

Zašto bi neko uradio tako nešto?

Šta se to desi čoveku, da postane toliko hladan i okrutan?

Zašto i kako je ubio jazavca? Pištoljem? Nekakvom sabljom? U samoodbrani, golim rukama? Iz obesti, lovačkom puškom?  Zbog nekog dubokog bola ili straha? Iz neke mržnje koja mu se lepi preko lica,kao morska trava i davi  ga noćima, zbog te kiseline koja mu buši solarni pleksus? Zbog zjapeće praznine u njegovim grudima?

Da li ga je ubio iz zasede ili na prečac?

Zašto ga nije zakopao ili bacio u reku, već ga je stavio u džak i ostavio pored puta?

Da li ga je vozio u gepeku svog automobila i koliko dugo?

Da li je to uradio muškarac, ili žena?

Pitam se, da li je ta osoba ravnodušna na isti način kao i ja, kad ubijem komarca, ili bubu, mrava. Jer ja to učinim prilično lako. Nije mi problem. Zgnječim bubu i ne osvrnem se. Da li me to čini sličnom onome koji je ubio jazavca? Gde su granice, kada je u pitanju ubijanje druge vrste? Da li je isto ubiti muvu, psa ili slona? Kita, kravu ili sovu?

Kod mene, izgleda,  to zavisi od vrste i od veličine. U stanju sam da ubijem samo insekte. Komarca ubijem sa zadovoljstvom, mušicu ubijem odsutno, muvu sa gađenjem, bubu rusa pobedonosno, mrava temeljno. I to je sve od mojih ubistava. Skakavca ne bih mogla da ubijem, niti rovca. Bubašvabu možda. Drugu životinju bih mogla da ubijem samo u slučaju da sam u opasnosti, ili da mi se učini da sam u opasnosti. Ili da bih je pojela, kad ne bih imala izbora.

Koliko čovek, u stvari, komunicira sa drugim vrstama koje žive na zemlji? Odnosno, ne čovek, nego ja, kakav ja odnos imam prema njima? Budući da sam gradsko dete i imala sam gradske babe i dede, komunikacija sa životinjama mi je bila ograničena. Ako je neko imao papagaja, mačku, psa, ribice ili kornjače. Ili su golubovi i vrapci dolazili na sims.Ili bi mi u okovratnik padali sa drveta zeleni  debeli crvi. Ili bih u biciklani spazila pacova i vrišteći istrčala napolje. Ili bih sa nosem u travi opčinjeno gledala mrave kako furaju negde, da nešto odnesu, da osvoje neku teritoriju. Ili bih u tegli gajila punoglavce i punila džepove minijaturnim zelenim žabicama koje su se množile u baruštini iza zgrade. Pružala prst prema bubamari i leptiru da mi slete, da ih vidim izbliza. Bojažljivo mazila treperavo paperje malih žutih pilića što pijuču u kartonskoj kutiji na pijaci… zviždukala da privučem ptice, pevala pužu da pusti rogove. Gledala kako silovito vuku ogromni somovi, vezani za stub ukopan u  rečni mulj, pored čamca mog teča Joze.

Eto, to su bile moje životinje. Najdivljija i najveća životinja koju sam viđala uživo, je bila vučijak. I mečka koju su vodili čergari, da igra, u dvorištima zgrada, vukući je na štapu za nozdrve, kroz koje je provučena metalna alka. To spada u jezivija sećanja iz detinjstva. I danas mi se na sekundu sledi krv u žilama, kada čujem prve udarce  nekog doboša, pomislim, prestravljena, evo ih ovi sa mečkom.

Kasnije, kako sam odrastala, moja iskustva sa životinjama su bila, u izvesnoj meri, bogatija. Muzla sam kravu, na planini Rudnik, kod Porodice bistrih potoka. Gledala sam pauna u dvorištu Mornarice, kako pompezno širi svoja ukrasna krila Pa sam gledala Opstanak i tu videla kako leopard lovi antilopu, kita – ubicu i žirafe što žvaću lišće, s prezrivim izrazom na licu. Bila sam i u Zoološkom vrtu, videla slona u depresiji i majmuna koji drka.Držala sam pitona u rukama i osetila taj ledeni  klizeći stisak zmije.Tranžirala sam pile i čistila ribu.

Spavala  zagrljena sa psom.

Imala hrčka.

Mačaka se plašim.

Neke životinje jedem.

Šta me to onda razlikuje od tog što je ubio ovog jazavca? Zbog čega  je taj prizor ubijenog jazavca i nečije okrutnosti u meni izazvao buru osećanja i zgražavanja?

Isto osećam i kada vidim lovce kraj svojih trofeja, srne, divlje svinje ili zeca. Iako bih probala paprikaš.

A recimo, kada vidim pecaroša, kako nosi ribu u meredovu, nemam loših osećanja, naprotiv.

Zbog čega me je onda  prizor mrtvog jazavca u plastičnoj vreći toliko pogodio?

Ne zbog mrtvog jazavca. Jazavac je mogao umreti na više načina. I iz različitih razloga.Već zbog tog čina postupanja sa njegovim mrtvim telom. To govori o ravnodušnoj okrutnosti počinioca.

Ništa nije toliko strašno, kao hladno srce.

Oni teku mojim venama

Danas je bio sunčan dan. Svanuo je, i takav – sunčan, mio i bistar, doneo je divnu vest: Dragana se, u cik zore, porodila. Rodila je ćerku, kosatu, lepu i spokojnu, kako zaključujem prema fotografiji koju smo dobili  u toku dana. Vest nam je stigla od Sofije. Kada sam oko 9 jutros otvorila mejl, stajalo je boldovano Sofijino ime i subject – uzvik:  Ljuuuuuudiiii beeeeebaaaaa! To nam je viknula Sofija čim je dobila prvu vest. I onda smo krenuli da se ređamo kao u padajućem meniju : Boža, ja, Draganica i Ksena. I svi vičemo onim silnim vokalima, uzvičnicima i caps lockovima. Radujemo se, uzbuđeni, radoznali, svima nam krenule suze i sve nas uštinulo u stomaku. Mi se jako volimo. Mi smo porodica. Životna porodica, ne ona koju ne biraš, već ona koju sam kreiraš.

I onda nam Dragana piše:

u ljubljani sam se porodila, pocelo je u 00.52,  jako ceste trudove sam dobila.nekako smo cekali da vidimo sta ce biti, pa je postalo vec toliko kasno – toliko cesti i snazni trudovi, da nismo smeli da vozimo u jesenice.mislila sam da dodjem u lj. u porodiliste da pogledam sta se desava. odmah su me stavili u porodjajnu sobu, oko 4 i nesto sam stigla u porodiliste, u 5.30 se rodila. jako lepo iskustvo, iako bolno, ali skroz transcedentalno i ludo!dosla je jedna starija babica i dozvolila mi da budem na 4 noge, izmedju trudova sam se odmarala i pricala a dok su trajali sam se izvijala i mrdala kukovima u krug, i ispustala pradavne zvukove. kada je dosao trenutak da beba izadje, rekla sam evo, nesto se desava, okrenula se polako u polused, otvorila sam se kao zemlja da se prepolovila na dvoje i iz mene je u jednom potezu izasla topla lava, glava, ramena i nogice. ustvari sam se sama porodila, i bilo je tako kako sam zelela i zamisljala.nisam takvu brzinu ocekivala, ali sad mi se cini da znam puno vise o porodjaju, o telu i duhu o sebi… potpuno drugacije nego sa dorotejom! jos vise sam sada za edukaciju zena, mogucnost izbora i prirodan dozivljen porodjaj. dan je prelep, sunce je, ljubav i mir… volim vas sve!3630gr i 53cm . beba lici na musko ime 🙂 lazara ili tako nesto. vidjet cemo jos… odo da spavam

ljubim i volim!

 

O kako je blesava ta naša Dragana. Ona je jedno nesvakidašnje stvorenje. Kada je jednom shvatiš i zavoliš, gotov si za ceo život.  U isto vreme je i dečije naivna, idealistkinja,  ali i toliko egzekutivna da ne možeš da ne kažeš ova Dragana jebote živi život i radi stvari po svome. Dragana  živi nekako,…hm kako da kažem ali da ne ispadne da se proseravam.. istinito. Mislim, zvuči ko da se proseravam, al nema veze, aj idem dalje. Sa njom se najviše sukobljavam, a ona je poznata po tome što započinje kavgu tako što počne mejl sa „Gluposti, Tanja“, a ja, kakva sam paljevina, jako se često navučem pa se usprcam i venama mi poteče krv melenačkih predaka, onih namćorastih i zaguljenih, sa kukastim nosevima. Dragana ima dupence malo čvrsto, ko dve šampite, ruke snažne, mišićave, prava, vižljasta leđa. I krupne oči, pa ju je moj tata zvao Okata. A sva je đilitava i smejuljiva. Ali i ozbiljna i koncentrisana. Neobična zverka, ta  naša Dragana.

I tako nam se porodila Alfi i rodila ćerku. Koja liči na muško ime. Aj srećnica, što ima ljubavi oko sebe!

Doroteju, njenu prvu ćerku, sam videla onog dana kada se rodila. Bila sam na nekom seminaru o NATO paktu, budibogsnama, i pobegla sam iz studijske posete Ministarstvu odbrane da bih videla Draganu i bebu. Kao bez daha sam prepešačila celu Ljubljanu, u baletankama koje su se skorele od vlažnog asfalta i pretvorile u dva oronula ribarska čamca. Pitala sam ljude usput: gde je porodilište? I svi su mi prstom upirali u istom pravcu, meni se činilo, ka periferiji grada. I kao bez daha utrčala sam, u kasno popodne, u porodilište, pravac na šalter. Jel tu? Tu je. Jel mogu da je vidim? – Ne može. Vreme poseta je prošlo. Ali ja sam joj sestra iz Srbije i tu sam još samo danas, sutra ujutru letim u SRBIJU! – kriknem ja, po prvi put u životu izgovarajući tako značajno: ja sam iz Srbije! – valjda sam htela da pojačam tu distancu – kao, ja sam jako daleko, letim avionom čak! I da situaciji dam izvesnu dozu dramatičnosti:  ako je ne vidim sada, ko zna kada ću je videti, ja sam iz Srbije, kapirate? Bilo kako bilo, upalilo je. Čelično sivi pogled iza šalterskog stakla popustio je pod naletom moje volje i rešenosti da ja njih vidim. Potrčala sam stepenicama i krenula da tražim broj sobe. I onda, sa vrata ugledala sam ih. Dragana prelepa, malo komirana, a Doroteja lepa i kosata. I ja se sagnem i otpevam joj tiho, na uvce:  u jednoj zimskoj noći….zamrzo se potočić..da. Tu tragediju joj otpevam, baš tu pesmu koja mi je kao maloj, zvučala pretužno,  koja me je dovodila do očajničkog plača i izbezumljene upitanosti  – Šta ce biti sa zekom! A što se zamrzo potočić! Sad, pošto je Doroteja malo ozbiljno i napredno dete, stalno mislim, ju, nisam li je zadojila, još u kolevci, nekakvim teškim mislima..

Ajme, sad mi se javila slika one zle trinaeste vile ahahahah ju pu pu pu!

E,  već sam gore počela da pričam u množini, da govorim o „nama“ i ko smo to mi. Mi smo Forum (smešno ordinarno ime, al nazvali smo ga tako pre više od deset godina), mi smo 6 prijatelja na mejling listi koji se svakodnevno dopisuju više od 10 godina. Mislim da je 12, u stvari. Kada kažem svakodnevno, onda mislim svaki dan nas šestoro pišemo jedni drugima mejlove. I sad, ne znam ja dobro matematiku, ali ako pomnožim 365 sa 12, tu dobijem, ček da uzmem digitron  –  to je 4380 dana, pa puta 6, to je 26280 mejlova, a uzmimo da je svako od nas u proseku napiše jedno 7 mejlova na dan ( to su vrlo često kratke forme, čitaju se kao neki ekstenzivirani chat), pa to je 183960 mejlova koji  struje između nas! Koja smo mi forzza ale aleeee ale aleee! Mi smo prava la famiglia, strastveni, posvećeni, držimo jedni druge da ne padnemo, svi iz istog lonca, svi pod istim ćebetom.  A tu su uvek i neka deca. Musava, sa crnim noktima,  izgrebani, s krasticama na kolenima i laktovima, srećna i posebna, slobodno razvijaju svoje sinapse u glavicama.

Kao što sam rekla, tu je Dragana, ona živi u Ljubljani. Zatim Ksena, ona je u Poljskoj, naša kraljica poljskih stepa, sirena iz zelenih jezera i šumska vila iz Augustove prašume. Da je Ksena kamen, bila bi dijamant. Plemenita i intrigantna, cakli se u mraku ko zvezdica na vedrom  jadranskom nebu. Ksena i ja smo,  što bi rekla Ksenija Pajčin, „jedna duša a dva tela“, tako nekako. Veoma smo bliske. Pa onda Draganica, slikarka iz Beograda, kako ja volim da je zovem –  nazvali smo je tako jer se ona izražava u deminutivima. Ona nam svima tepa, mene zove Tanjice, ona pije kaficu i jede ručkić. A kad se umori, ide kućici.  I voli da se zeki sa nama. Kakva je to retka ptica! Ona ima genijalan crtež. Mislim da je njena snaga u tome što je uspela da disciplinuje svoju u suštini, divlju prirodu. Ona me je naučila kako da posmatram stvarnost iz drugog ugla, vizuelnog. Sećam se da je  stalno stavljala predmete u  nekakvu relaciju. Čkiljila bi kroz neku rupu, gledala kako se prelama svetost, davala tim relacijama nekakvo značenje. Takav joj je i gestovni govor. Okreće šake jedne prema drugoj i stavlja ih u relaciju. I crtež. Ona je slikarka relacija.  Jedna od najopreznijih osoba koje poznajem. Ima prirodu mačke. Distancirana, ali i jako privržena . Ona nosi štikle najbolje od svih osoba koje sam videla na štiklama. Kad hoda, ona pocupkuje  tim krupnim, stabilnim, vrcavim i flertujućim hodom. Kada ona uđe u prostoriju, promeni se atmosfera.  Molekuli  vazduha omekšaju, svi ti deminutivčići isplivaju i sva ta mačkastost preovlada. Draganica je naša mudrica i špica. Moj tata je nju zvao Žena- Čovek.

Ja, mene znate.

I Boža i Sofija.

Boža je strašan jebač, a Sofija ima lutkin ten, nema bore i podočnjake i prelama se u struku ko pčela.

Eto, to smo mi, jedno društvance što se divno voli. Al je lepo i teško pisati o Forumu.

Hihihi objašnjenje : Kad sam  izložila želju da pišem o nama i tražila njihovo odbrenje, Boža je rekao : Može, Tale, mene obavezno predstavi da sam najveći jebač.  A Sofija je rekla: Piši, Taco, al me fotoshopiraj malo.

Hihihihihihihi.

Ju kad bih o njima počela, kakve su to dve njuške! Oni doslovno teku venama.