Polja makova, polja uljane repice

25. 09. 2020.

I osetim kako mi prepodnevno septembarsko sunce prži levi obraz. Ne znam koliko je prošlo vremena koliko sedim tu u predsoblju, sa pogledom zagledanim ni u šta. Još jedno jutro i još jedan dan u kojem se ne usuđujem da pogledam na tu stranu, da se vratim u te dane užasa iz kojih sam iskočila kao iz šumskog požara, u traumi, oprljena, zagušenih pluća. Tumaram u toj pustoši u kojoj su spaljeni trava i drveće, u kojoj se više ni zemlja ne dimi i ne čuju se ptice.

Ne usuđujem se da pogledam u ugao sopstvenog oka u kojem znam da me čeka polje makova i polje uljane repice.

Oči se preliju suzama, boje se razliju, ne mogu da razaberem.

Skarletno crvena i kadmijum žuta.

Ili je to cinober crvena? Kobaltno žuta? Možda ipak limun, ili indijsko žuta.

Mučim se. Satima gledam u fotografiju, prinosim je drugom ekranu, konsultujem se. Čitam o pigmentima kroz vekove. Indijsko žuta, koju su prvo zavoleli holandski umetnici, bila je nepoznatog porekla sve dok se nije 1883. godine otkrilo da se proizvodila  u ruralnoj indiji od urina stoke koja se hranila isključivo listovima manga. U jednom periodu, ova boja bila je zabranjena u Engleskoj. Kako može  boja da bude zabranjena?  Čitam dalje, gubim se. Nije ni važno koja je. Crvena i žuta.

Crvena haljina, žuta marama.

Stajala sam ispred tvog ormana  i gledala u tvoje haljine. Samo nekoliko dana ranije, na našem poslednjem susretu, saopštila si mi da si ih izbrojala više od pedeset. Haljine su bile tvoja stvar. Ti si i na planinarenje išla u haljini. Ja sam ti se pohvalila da sam spremila orman i da nisam ni ja bez haljina. Posegnula si za crnom, koju smo kupile zajedno u Zagrebu, jedne godine po povratku sa mora, haljina za  italijanske udovice kako smo je zvale, prislonila si je uz sebe i položila na krevet. Još uvek je divna, rekla si, nemoj da je skraćuješ.

U toj sam haljini stajala nedelju dana kasnije, skamenjena, odvojena od sebe i ljudi, na zadatku tvog ispraćaja.

***

Stajala sam ispred tvog ormana u koji sam zagnjurila nos žudno udišući taj miris, toliko poznat, toliko topao, drag, moj. Miris koji me je obuzimao u tvom zagrljaju, a grlile smo se mnogo. Vidim te kako mi prilaziš, uvek sa ispruženim rukama, sa glavom nagnutom malo u stranu. Hvataš me za glavu obema šakama. Tvoj nežni dodir, tvoje ruke, tvoj miris, tvoj korak, glas, smeh, tvoje reči.

 U potrazi sam za jezikom koji će moći da te izgovori, da izgovori nas i da izgovori ovo što je sada moj boravak u prostoru između tvog prisustva i odsustva.

Jezik koji će izgovoriti da je nestao jedan jezik, jedna šuma, čitav svet. Jezik koji će izgovoriti ono što su sada slike. Polja makova i uljane repice, crni ukočeni prsti izgorelog drveća, pustoš. Jastuk u ustima, urlik u jastuku. Otvorena usta, nemoćna da izgovore. Nemoćan jezik, zaglušujuća tišina.

***

Pravila sam te.  Položila sam crvenu haljinu raširenih rukava na tvoj krevet. Oblikovala sam žutu maramu na mestu gde je bio tvoj vrat u koji sam umela da se zagnjurim. Namirisala sam haljinu i maramu parfemom. Odabrala sam potkošulju, grudnjak, gaće. Sandale, one prelepe sandale koje sam te ohrabrila da kupiš jer si zaslužila da imaš divne i skupe sandale. Minđuše, tirkizni sat, prsten sa visuljcima, meksičko srebro.

Tu su bili Duda, Lela i Rajko. Napisali smo tajne porukice i stavili ti u džepove. Rajko je doneo Bernharda. Stavili smo još i Malarmea. I moju svesku. Nismo znali šta još, mogli smo toliko toga. Fotografisala sam svaki detalj. Gledam u te fotografije dok se boje razlivaju u polja makova i uljane repice.

Crvena je krv, žuto je sunce. Vino, limun. Ruža, kanarinac. Reči i rečenice. Boje i tišina.

Koje boje je pepeo? Siv? Beo?

Crvene su usne. Usne koje izgovaraju zadivljujuće rečenice, začudne i smešne. Koje ushićuju, otrežnjuju, miluju i prže. Usne kojih više nema.

Šta se desi, kada nestanu usne, kada nestane jedan jezik?

Gde se čuva njegov eho? Kako da ga čujem, a da ne boli?

***

Pevale smo. O, kako smo pevale!

Now that the slow moons rose
On a silver trellis grows,
Where arctic rivers froze,
Now that the ocean is frozen in motion,
Snow morning comes.
And the birds on the wing
Have nothing left to sing
Blown in blue glass like a schooner held fast on the ice.
Besides that river where I picked, the slow moons rose –
I watched the evening wither with a jewel at the end of my nose.
Tell-tale snails leave their trails,
Running from hunters’ black blunderbuss under the sun.

***

Nema, nema nema. Gotovo. Kraj.

Umrla si.

 I ja ću.

 Svi ćemo.

***

Jel ima veze to što si ti želela da budeš pepeo, a ja želim da budem kostur?  Jel to menja nešto, u budućnosti?

Mislile smo, bićemo babe zajedno. Tome sam se najviše radovala. Da budemo babe zajedno. Da cirkamo kartamo se, pevamo i cerekamo se babljim glasovima.

***

Te noći, kad si već otišla, a to još nije bilo izgovoreno, klečala sam i čitala molitvu. Znala sam da ne dopire. Napinjala sam se, ali sam znala.

***

To što si umrla, to je nešto najužasnije što mi se desilo u životu.

9. decembar 2020.

Decembar je.

Dani su izbledeli kao kalendar na suncu.

Zatomljujuća je tišina tvog odsustva. Zaglušujuća je buka u mojoj glavi. Sve viče, urla, jezik je u krizi, reči su se raspale, hvatam ih kao riba ljuspice hrane u akvarijumu. One nestaju u mojim  ćutećim ustima, koje otvorim i zatvorim u nemom pokušaju da zaista razumem šta se to desilo i objasnim sebi da te nema. Svi ti delovi rečenica koje progutam, kao gorku tabletu, izgube se u toj buci. Napuštene i raspale, talože se po obodima mog bića poput tvrdog kamenca.

I živim, svaki dan je neki dan, tu su događaji, ljudi, emocije, tu je posao, tu su zagrljaji, tu je i trava i stolica i mačka i knjige su tu, i vetar. I vesti su tu, tragične i gadne, previše je vesti, svaki dan, iz sata u sat, neko je nestao, neko je nešto rekao, nekom se nešto dogodilo, neko se plaši, neko je sam, neko je odvratan, neko bezdušan i nečastan. Neko je nesrećan. Ima i dobrih vesti, kao lahor me okrznu, učini mi se da ih osetim na potiljku.

Danas sam taksisti sa zadnjeg sedišta izgovorila kako sam te izgubila. Te reči prolazile su kroz tkaninu maske na mom licu, kroz zaštitni pleksiglas, kroz užasne zvuke Cecine pesme, do ušiju tog nepoznatog čoveka, kojem nos stoji nadvijen nad prljavom maskom. I dok sam mu, automatskim glasom, izgovarala ja sam izgubila prijateljicu zgađena nad sobom, čitava ta scena mi je bila odvratna. Zašto to izgovaram, zašto trošim tu rečenicu, od koje sam hiljadama milja udaljena, šta njega briga, zaravnjena je linija srca, više se ni glava ne pokreće, u saosećajnom klimanju. Šta njega briga, on svakog jutra pojede kašiku meda i popije rakiju i slanine i belog luka, ako ne posti, a sad posti.

Napokon sam te sanjala. Prvo si mi se pojavila preko telefona, zvala si me, a ja nisam došla, a potom preko poruke na gmail četu. Onda i uživo, u supermarketu, u prelepoj si haljini bila, nešto sam strašno sramno krila od tebe. I naposletku, kroz kratke filmove u kojima me zasmejavaš. Tu sam te i dodirnula, oprezno, kao da dodirujem hologram i osetila sam materiju pod prstima.

Izašao je In memoriam u školskom časopisu. Lepa si na slici. Prvo što mi je došlo do svesti, dok sam čitala taj korektni i topli tekst je da želim da ga prokomentarišem sa tobom. Čini mi se da sam ga čak i prokomentarisala sa tobom, u onoj jednoj sekundi, u kojoj postoji nemoguće, pre nego što ju je sustigla ona druga sekunda,  surova kao Kozak. Mogla sam reći kao zima, kao ledeni vetar, mogla sam reći kao leto, kao vest, onog letnjeg jutra, 17. jula, na tatin rođendan, vest koja me je prepolovila kao sablja. Vest kao visoka frekvencija od koje se gubi razum od bola.

22. april 2021.

Proleće kasni.

Vreme me ne leči.

Suze su guste, kao smola. Okamene se, čim se sa mukom, pojave u uglu oka. Tuga mi se pretvorila u  medaljon na grudima, skarabej u epoksidnoj smoli. Zaustavljena u punom sjaju, konzervirana, nepomična, nepropadljiva. Egipćani su skarabeja stavljali na grudi mumijama, ispod zavoja, kako bi im ova buba koja kotrlja balegu obezbedila ponovno rađanje na onom svetu. Svakog jutra moja se tuga ponovo rađa, čvrsta i neuništiva, večna kao litijumska baterija.

16. jul 2021.

Zaronila sam u tirkizno more. Uši su mi se napunile tišinom. Čula sam samo sopstveni dah, disala sam kroz cev, otvorenih usta, zubima stiskajući gumene usne disaljke. Ušla sam u jato srebrnih ribica čija su se leđa caklila pod zracima sunca. Bilo ih je na stotine, možda i hiljade, plivale su u skladu, kao perfektno uvežbane plivačice sinhronog plivanja, iznenada menjajući pravac kretanja. Prošla sam pored Filipa, njegovo vitko telo lebdelo je na površini u bestežinskoj opuštenosti. Plivali smo do pećinice, naše uobičajene destinacije na toj plaži. Onda je počelo. Prvo sam čula svoj dah, jecaji su pod vodom ličili na kašalj, izlazili su na površinu kroz plastičnu cev disaljke, maska se ispunila suzama i zamaglila.  Moje su se suze utopile u moru, oči sam držala širom otvorene, slika je bila razlivena, zvuk mog plača jurišao je nepodnošljivo ogoljen,  iz grudi, direktno kroz grlo, kroz stisnute zube, kroz cev, do površine vode i ne znam, do vrha planine, do neba i sunca i dalje. Ridala sam neutešno, isplakala sam ti more u jednoj minuti Ljiljo moja, ne znam koliko je trajalo, dopustila sam da traje kratko i silovito. Bližili smo se pećini, morala sam da se vratim, uskoro ću ugledati mila lica prijatelja, skinula sam masku,  da me more umije. Jelena je videla trag na licu, oćutale smo u tri reči. U pećini, dok su nas talasi ljuljuškali u plićaku, pravila sam se da tražim kamenčiće i da hukćem u otvore na stenama. Lice se umirilo, umirio se dah. Filip mi je saopštio da je Rod Stjuart održao koncert pred najviše ljudi na svetu, na Kopakabani, kao i Žan Mišel Žar, u Moskvi, bilo je tu preko 3 miliona ljudi. Voli brojeve Filip, statistike, znače mu. Danas je neki broj, broj jedan, kao jedna godina, broj 16, kao šesnaesti jul, to su samo neki brojevi, koji se nižu u beskraj…jedna godina, tri suze, stotine suncokreta, hiljade ribica, milioni borovih iglica, kilometara, pogleda, rečenica, dodira.

Ja sam izvan brojeva. Užarena crvena kugla koja se nikada neće ugasiti, na santi leda koja se nikada neće otopiti.