Zašto je neko ubio jazavca, spakovao ga u džak i bacio pored puta

by Prelepi Feler

Danas čitam na fejsbuku ovu rečenicu na stranici SPANS-a, novosadskog Udruženja za zaštitu životinja :

Zašto je neko ubio jazavca, spakovao ga u džak i bacio pored puta… 😦

Tri tačke, tužni smajli.

Ispod nje, slika : jazavac, iskeženog mrtvog osmeha, viri iz belog platičnog džaka.

Ova rečenica me je pogodila toliko snažno, da sam morala odmah da je zapišem. Slika je kristalno jasna i oštra poput žileta. Neko je ubio jazavca i onda ga je stavio u džak i bacio. Kraj puta, da ga neko nađe.Nije ga zakopao, sahranio. On je želeo da njegov čin bude vidljiv. Ili je samo želeo da se oslobodi tela.

Zašto bi neko uradio tako nešto?

Šta se to desi čoveku, da postane toliko hladan i okrutan?

Zašto i kako je ubio jazavca? Pištoljem? Nekakvom sabljom? U samoodbrani, golim rukama? Iz obesti, lovačkom puškom?  Zbog nekog dubokog bola ili straha? Iz neke mržnje koja mu se lepi preko lica,kao morska trava i davi  ga noćima, zbog te kiseline koja mu buši solarni pleksus? Zbog zjapeće praznine u njegovim grudima?

Da li ga je ubio iz zasede ili na prečac?

Zašto ga nije zakopao ili bacio u reku, već ga je stavio u džak i ostavio pored puta?

Da li ga je vozio u gepeku svog automobila i koliko dugo?

Da li je to uradio muškarac, ili žena?

Pitam se, da li je ta osoba ravnodušna na isti način kao i ja, kad ubijem komarca, ili bubu, mrava. Jer ja to učinim prilično lako. Nije mi problem. Zgnječim bubu i ne osvrnem se. Da li me to čini sličnom onome koji je ubio jazavca? Gde su granice, kada je u pitanju ubijanje druge vrste? Da li je isto ubiti muvu, psa ili slona? Kita, kravu ili sovu?

Kod mene, izgleda,  to zavisi od vrste i od veličine. U stanju sam da ubijem samo insekte. Komarca ubijem sa zadovoljstvom, mušicu ubijem odsutno, muvu sa gađenjem, bubu rusa pobedonosno, mrava temeljno. I to je sve od mojih ubistava. Skakavca ne bih mogla da ubijem, niti rovca. Bubašvabu možda. Drugu životinju bih mogla da ubijem samo u slučaju da sam u opasnosti, ili da mi se učini da sam u opasnosti. Ili da bih je pojela, kad ne bih imala izbora.

Koliko čovek, u stvari, komunicira sa drugim vrstama koje žive na zemlji? Odnosno, ne čovek, nego ja, kakav ja odnos imam prema njima? Budući da sam gradsko dete i imala sam gradske babe i dede, komunikacija sa životinjama mi je bila ograničena. Ako je neko imao papagaja, mačku, psa, ribice ili kornjače. Ili su golubovi i vrapci dolazili na sims.Ili bi mi u okovratnik padali sa drveta zeleni  debeli crvi. Ili bih u biciklani spazila pacova i vrišteći istrčala napolje. Ili bih sa nosem u travi opčinjeno gledala mrave kako furaju negde, da nešto odnesu, da osvoje neku teritoriju. Ili bih u tegli gajila punoglavce i punila džepove minijaturnim zelenim žabicama koje su se množile u baruštini iza zgrade. Pružala prst prema bubamari i leptiru da mi slete, da ih vidim izbliza. Bojažljivo mazila treperavo paperje malih žutih pilića što pijuču u kartonskoj kutiji na pijaci… zviždukala da privučem ptice, pevala pužu da pusti rogove. Gledala kako silovito vuku ogromni somovi, vezani za stub ukopan u  rečni mulj, pored čamca mog teča Joze.

Eto, to su bile moje životinje. Najdivljija i najveća životinja koju sam viđala uživo, je bila vučijak. I mečka koju su vodili čergari, da igra, u dvorištima zgrada, vukući je na štapu za nozdrve, kroz koje je provučena metalna alka. To spada u jezivija sećanja iz detinjstva. I danas mi se na sekundu sledi krv u žilama, kada čujem prve udarce  nekog doboša, pomislim, prestravljena, evo ih ovi sa mečkom.

Kasnije, kako sam odrastala, moja iskustva sa životinjama su bila, u izvesnoj meri, bogatija. Muzla sam kravu, na planini Rudnik, kod Porodice bistrih potoka. Gledala sam pauna u dvorištu Mornarice, kako pompezno širi svoja ukrasna krila Pa sam gledala Opstanak i tu videla kako leopard lovi antilopu, kita – ubicu i žirafe što žvaću lišće, s prezrivim izrazom na licu. Bila sam i u Zoološkom vrtu, videla slona u depresiji i majmuna koji drka.Držala sam pitona u rukama i osetila taj ledeni  klizeći stisak zmije.Tranžirala sam pile i čistila ribu.

Spavala  zagrljena sa psom.

Imala hrčka.

Mačaka se plašim.

Neke životinje jedem.

Šta me to onda razlikuje od tog što je ubio ovog jazavca? Zbog čega  je taj prizor ubijenog jazavca i nečije okrutnosti u meni izazvao buru osećanja i zgražavanja?

Isto osećam i kada vidim lovce kraj svojih trofeja, srne, divlje svinje ili zeca. Iako bih probala paprikaš.

A recimo, kada vidim pecaroša, kako nosi ribu u meredovu, nemam loših osećanja, naprotiv.

Zbog čega me je onda  prizor mrtvog jazavca u plastičnoj vreći toliko pogodio?

Ne zbog mrtvog jazavca. Jazavac je mogao umreti na više načina. I iz različitih razloga.Već zbog tog čina postupanja sa njegovim mrtvim telom. To govori o ravnodušnoj okrutnosti počinioca.

Ništa nije toliko strašno, kao hladno srce.